SUBROGACIJA I REGRES U ZAKONU I SUDSKOJ PRAKSI PRAVNI POLOŽAJ GARANTNOG FONDA

Različita shvatanja o pravnoj prirodi regresnog zahteva Garantnog
fonda prema licu odgovornom za prouzrokovanu štetu imaju direktan uticaj
na stavove sudova, koji zauzimaju različita mišljenja zavisno od toga da li prihvataju
da je reč o subrogaciji ili o regresu. To posebno dolazi do izražaja kod
zastarelosti odštetnog zahteva GF. Razlike se ispoljavaju pre svega u pogledu
dužine roka zastarelosti, kao i početka trajanja tog roka. Po jednom shvatanju,
na zastarelost regresnog zahteva primenjuje se opšti rok zastarelosti koji, prema
Zakonu o obligacionim odnosima, iznosi 10 godina (član 371.), a po drugom
shvatanju, taj rok traje tri godine od dana kada je oštećeni doznao za štetu i učinioca
(u smislu člana 376. st. 1. istog zakona). Kao dan početka trajanja roka, po
jednima, uzima se prvi dan posle dana kada je osiguravač (odnosno Garantni
fond) isplatio naknadu oštećenom licu, a po drugima, to je dan kada je oštećeni
saznao za štetu i učinioca.
Autor polazi od stanovišta da je regresni zahtev Garantnog fonda samostalni
zahtev odštetnog karaktera, jer zakonska obaveza Garantnog fonda prema oštećenom licu pre svega ima karakter naknade štete. Ovaj pravni odnos
potpuno je nezavisan od odnosa ugovora o osiguranju, koji je sopstvenik dužan
da zaključi s društvom za osiguranje. Oštećeni ostvaruje pravo na naknadu štete
od osiguravača bez obzira na obim pokrića iz ugovora o osiguranju od odgovornosti.
Prema oštećenom licu osiguravač ne može da ističe nikakve prigovore
koji proizlaze iz tog ugovora (član 28. st. 1. Zakona o obaveznom osiguranju u
saobraćaju). Odnos između oštećenog i osiguravača je, dakle, odnos u kome je
osiguravač, na osnovu zakona, obavezan da naknadištetu koju je oštećeni pretrpeo
upotrebom motornog vozila. Otuda se na zahtev oštećenog lica primenjuju
materijalne i procesne odredbe propisā o naknadi štete (o odgovornosti
za štetu, o obimu naknade štete, sudskoj nadležnosti, zastarelosti i dr.). Garantni
fond je u pravnoj poziciji osiguravača koji je isplatio tuđ dug (dug neosiguranog
vlasnika motornog vozila, ili vozača kada zbog gubitka prava dug nije pokriven
osiguranjem – na primer, u slučaju prouzrokovanja štete pod uticajem alkohola
i sl.), koji se sastoji u nakadi štete koja bi bila pokrivena obaveznim osiguranjem.
Naime, Garantni fond naknađuje štetu u istom obimu i prema istim uslovima
kao da je bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju (član 91. st. 1. Zakona o
obaveznom osiguranju u saobraćaju). Po isplati osigurane sume tj. naknadi štete,
Garantni fond ima pravo na povraćaj isplaćene naknade od štetnika u istom
iznosu i po istom osnovu. Pri tome ne dolazi do promene osnova njegovog zahteva
u regresnom postupku – i tada je, naime, reč o naknadi štete (koju je Fond
pretrpeo isplatom oštećenom licu). Dakle, nije posredi prenos prava oštećenog
lica na GF, već sticanje sopstvenog prava na naknadu od neosiguranog vlasnika
(odnosno od nepoznatog vlasnika ili iz stečajne mase). Sam zahtev za naknadu
štete, prema pravilima, zastareva u roku od tri godine od dana kada je Garantni
fond, u svojstvu oštećenog lica, doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo
(član 376. Zakona o obligacionim odnosima). U odnosu na dužinu roka zastarelosti
nema nikakvog razloga da on bude 10 godina (opšti rok zastarelosti), jer
dužnik (neosigurani vlasnik) ne može da bude u povoljnijem položaju kada ga
tuži Garantni fond negoli kada ga tuži oštećeno lice.
U odnosu na početak roka zastarelosti, budući da je reč o samostalnom
pravu Garantnog fonda na naknadu štete koju je on pretrpeo (ispunjavajući zakonsku
obavezu prema oštećenom licu), to potraživanje je nastalo u momentu
isplate odštete oštećenom licu, pa je logično da od tog momenta teče i zastarelost
tog potraživanja. Početak roka zastarelosti ne može da bude uslovljen
početkom roka zastarelosti odštetnog zahteva oštećenog lica ni iz teorijskih ni iz praktičnih razloga: naime, kada se eventualna parnica između oštećenog i
Garantnog fonda pravosnažno okonča, možda je, s obzirom na vreme koje je
proteklo od saobraćajne nezgode, već istekao rok za zastarelost potraživanja
oštećenog prema štetniku, a to bi značilo da su zastarela i regresna potraživanja
GF prema neosiguranom vlasniku. Otuda je prihvatljivo da početak roka zastarelosti
regresnog potraživanja bude momenat isplate odštete oštećenom licu.
Takvo rešenje je predloženo i u Prednacrtu Građanskog zakonika Srbije,
a naime, da regresno potraživanje osiguravača prema osiguraniku ili nekom drugom
licu za isplaćenu naknadu štete trećem licu, za koju postoji odgovornost osiguranika
ili nekog drugog lica, zastareva u roku od tri godine od dana isplate.