Prof. dr Ivan Ivanović

  • Email:

Ekspert Ujedinjenih nacija, inovator, specijalista za požarne rizike i osiguranje

Rođen je 25. oktobra 1935. godine u Bistarcu, opština Lukavac u SR Bosni i Hercegovini. Srednju tehničku školu završio je u Tuzli 1952. i zaposlio se kao tehničar u Termoelektrani „Banovići“. Diplomu Tehnološkog fakulteta u Beogradu stekao 1960, na Katedri za tehnološke operacije, i po završetku studija zaposlio se u jednoj od najvećih fabrika hemijske industrije na Balkanu, Fabrici sode „Lukavac“. Radeći narednih 10 godina na proizvodnji i proširenju kapaciteta fabrike kalcinirane sode, prošao je sve faze praktičnog razvoja kao inženjer. Bio je rukovodilac pogona, glavni inženjer za proizvodnju, rukovodilac tehničkog sektora, glavni inženjer rekonstrukcije fabrike sa 400 t/d na 600 t/d proizvodnje sode, i na kraju generalni direktor fabrike. Uporedo s odgovornim i dinamičnim radom na poslovima koje je obavljao, nastavio je i sa postdiplomskim usavršavanjem. Magistarski rad odbranio je 1971, a doktorsku disertaciju 1974. godine na tuzlanskom Tehnološkom fakultetu, na kome je bio predavač, a potom napredovao do zvanja redovnog profesora.

Njegov kontinuirani inženjerski rad ogledao se i u nekoliko patentnih prijava, a najzapaženije je rešenje za proizvodnju praha za gašenje požara koji je Jugoslovenska narodna armija uključila u upotrebu, a i danas se proizvodi i plasira na tržištu u količini od 5.000 t godišnje. Organizacija za izume i inovatorstvo SPATU Jugoslavija INOVA dodelila mu je 1976. u Rijeci medalju i priznanje za inovatorska rešenja.

Nakon integracije više preduzeća hemijske industrije u  Kombinat „Soda-so Tuzla“,  postaje glavni inženjer razvoja Kombinata „Soda-So“. Bio je na čelu Sektora za realizaciju investicionog posla izgradnje TDI (Toluen di-izo cijanat) industrijskog kompleksa, koji se sastojao od šest povezanih fabrika petrohemijskog karaktera, gde se proizvodio DNT (di-nitro toluen), fozgen, hlor, vodonik iz lakih benzina, TDA (toluen di amin),  i konačno TDI kao finalni proizvod za proizvodnju danas svima poznatih poliuretanskih pena.

Kako bi mogao da radi na investicionim poslovima, pored inženjerskog znanja i prakse trebalo je da ispunjava i zakonom propisane zahteve za odgovorna lica na investicionim objektima, te je polagao i dobio sledeće sertifikate: uverenje o položenom stručnom ispitu propisano za diplomirane inženjere tehnologije koji rade na izradi tehničke dokumentacije i izgradnji investicionih objekata, kao i uverenje o položenom posebnom stručnom ispitu za rad na spoljnotrgoviskim poslovima.

Na predlog Republike BiH, izabran je za sekretara Opšteg udruženja hemijske, farmaceutske i industrije gume SFRJ u sistemu Privredne komore Jugoslavije sa sedištem u Beogradu, u mandatu od 1978. do 1982. godine. U navedenom mandatu predstavljao je Hemijsku industrije Jugoslavije u Komitetu hemijske industrije EZ (Evropske zajednice) u Ženevi (sada Evropska unija).

Komitet za privrednu i tehničku saradnju SR Srbije sa inostranstvom predložio je da konkuriše za eksperta Ujedinjenih nacija, gde je i proizveden u UNIDO eksperta.

Po okončanju mandata u Privrednoj komori Jugoslavije, u februaru 1982. godine, prelazi na mesto člana Poslovnog odbora za preventivni inženjering u Zajednici osiguranja imovine i lica „Dunav“. U okviru  te funkcije, šest godina vodio je „Preving“, tada novoosnovanu organizaciju u sastavu „Dunava“.

U  ZOIL-u „Dunav“ učestvovao je u utvrđivanju izvora paljenja i uzroka požara, kao i loma mašina, u Toploj valjaonici Metalurškog kombinata „Smederevo“, loma bloka snage 305 MW u Termoelektrani „Nikola Tesla“ u Obrenovcu, štete od požara u hemijsko-industrijskom kompleksu „Grmeč“ u Beogradu, požara u skladištu hemijske industrije „Viskoza“ u Loznici, štete na reaktoru u Metanolsko-sirćetnom kompleksu u Kikindi, a dao je i rešenje za gašenje požara u fabrici papira „Matroz“ u Sremskoj Mitrovici, te za spasavanje  vredne opreme od požarnog stradanja u podzemnoj eksploataciji uglja Jame „Sever“ u Aleksincu.

U „Previngu“ je rukovodio razradom metodologije za ocenu rizika od požara i loma mašina,  po kojoj su inženjeri različitih struka sačinjavali stručni dokument – elaborat za tačnije, lakše i sigurnije preuzimanje rizika u osiguranje.

Na predlog generalnog direktora ZOIL-a „Dunav“ dr ek. Straška Miloševića prihvata da pored svog  redovnog, veoma odgovornog posla, preuzme i dužnost glavnog i odgovornog urednika novopokrenutog časopisa, koji se u to vreme zvao Osiguranje udruženog rada.
Kvalitet sadržaja časopisa postepeno je rastao, da bi došao u fazu da iz najcenjenije svetske sredine u toj oblasti dobije priznanje da  je  uvršćen u dokumentaciju korisnu za međunarodnu razmenu, te je kao takav dospeo na spisak stručnih publikacija Insurance Information Institut USA sa sedištem u Njujorku.