OSIGURANJE OD ODGOVORNOSTI ORGANA PRAVNOG LICA – PRAVNA PRIRODA I PRIMENA

Ugovor o osiguranju od odgovornosti organa pravnog lica nije zakonom uređen.
Pošto on spada u dobrovoljna imovinska osiguranja, na njega se primenjuju opšta
pravila zakona o ugovoru o osiguranju (kod nas Zakona o obligacionim odnosima).
U teoriji se ovo osiguranje svrstava u posebnu vrstu osiguranja od profesionalne
odgovornosti, jer se polazi od pretpostavke da postoji profesija direktora, odnosno
člana uprave akcionarskog društva.
Zakon o obligacionim odnosima predviđa u posebnom članu (čl. 905) pravila
za osiguranje za tuđ račun ili za račun koga se tiče. Ova pravila mogu biti primenjena
u svim vrstama osiguranja. Međutim, neka od njih (posebno pravo ugovarača da ne
može vršiti prava iz ugovora bez saglasnosti lica čiji je interes osiguran), teško se mogu
primeniti u osiguranju od odgovornosti (čl. 940-941. istog zakona), te se može postaviti
pitanje da li ove poslednje norme imaju prednost u odnosu na opšta pravila osiguranja
za tuđ račun. U tom cilju autor razmatra razlike između normi dva pomenuta instituta
(između osiguranja za tuđ račun prema opštim pravilima i osiguranja od odgovornosti)
i uočava razlike: a) u pogledu obima zaštite iz osiguranja kada se ostvari predviđeni događaj,
b) u pogledu pravnog položaja korisnika. Kada je reč o osiguranju namerno pokrivene
štete, prema imperativnoj normi Zakona o obligacionim odnosima (čl. 929) osiguravač
je dužan da naknadi svaku štetu prouzrokovanu od nekog lica za čije postupke
osiguranik odgovara po ma kom osnovu, bez obzira na to da li je šteta prouzrokovana
nepažnjom ili namerno. Kada je preduzeće ugovarač ili osiguranik, pošto je u pitanju odgovornost preduzeća za radnje direktora kao odgovornost za drugoga (to jest, za lica
za čije postupke odgovara građanskopravno), osiguranjem su pokrivene i štete koje ta
lica namerno prouzrokuju (s tim što osiguravač ima pravo regresa prema licu koje je
postupalo sa namerom).