Šulejić, prof. dr Predrag

ČLANCI, RASPRAVE, ANALIZE, PRIKAZI

SUBROGACIJA I REGRES U ZAKONU I SUDSKOJ PRAKSI PRAVNI POLOŽAJ GARANTNOG FONDA

Različita shvatanja o pravnoj prirodi regresnog zahteva Garantnog fonda prema licu odgovornom za prouzrokovanu štetu imaju direktan uticaj na stavove sudova, koji zauzimaju različita mišljenja zavisno od toga da li prihvataju da je reč o subrogaciji ili o regresu. To posebno dolazi do izražaja kod zastarelosti odštetnog zahteva GF. Razlike se ispoljavaju pre svega u pogledu dužine roka zastarelosti, kao i početka trajanja tog roka. Po jednom shvatanju, na zastarelost regresnog zahteva primenjuje se opšti rok zastarelosti koji, prema Zakonu o obligacionim odnosima, iznosi 10 godina (član 371.), a po drugom shvatanju, taj rok traje tri godine od dana kada je oštećeni doznao za štetu i učinioca (u smislu člana 376. st. 1. istog zakona). Kao dan početka trajanja roka, po jednima, uzima se prvi dan posle dana kada je osiguravač (odnosno Garantni fond) isplatio naknadu oštećenom licu, a po drugima, to je dan kada je oštećeni saznao za štetu i učinioca. Autor polazi od stanovišta da je regresni zahtev Garantnog fonda samostalni zahtev odštetnog karaktera, jer zakonska obaveza Garantnog fonda prema oštećenom licu pre svega ima karakter naknade štete. Ovaj pravni odnos potpuno je nezavisan od odnosa ugovora o osiguranju, koji je sopstvenik dužan da zaključi s društvom za osiguranje. Oštećeni ostvaruje pravo na naknadu štete od osiguravača bez obzira na obim pokrića iz ugovora o osiguranju od odgovornosti. Prema oštećenom licu osiguravač ne može da ističe nikakve prigovore koji proizlaze iz tog ugovora (član 28. st. 1. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju). Odnos između oštećenog i osiguravača je, dakle, odnos u kome je osiguravač, na osnovu zakona, obavezan da naknadištetu koju je oštećeni pretrpeo upotrebom motornog vozila. Otuda se na zahtev oštećenog lica primenjuju materijalne i procesne odredbe propisā o naknadi štete (o odgovornosti za štetu, o obimu naknade štete, sudskoj nadležnosti, zastarelosti i dr.). Garantni fond je u pravnoj poziciji osiguravača koji je isplatio tuđ dug (dug neosiguranog vlasnika motornog vozila, ili vozača kada zbog gubitka prava dug nije pokriven osiguranjem – na primer, u slučaju prouzrokovanja štete pod uticajem alkohola i sl.), koji se sastoji u nakadi štete koja bi bila pokrivena obaveznim osiguranjem. Naime, Garantni fond naknađuje štetu u istom obimu i prema istim uslovima kao da je bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju (član 91. st. 1. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju). Po isplati osigurane sume tj. naknadi štete, Garantni fond ima pravo na povraćaj isplaćene naknade od štetnika u istom iznosu i po istom osnovu. Pri tome ne dolazi do promene osnova njegovog zahteva u regresnom postupku – i tada je, naime, reč o naknadi štete (koju je Fond pretrpeo isplatom oštećenom licu). Dakle, nije posredi prenos prava oštećenog lica na GF, već sticanje sopstvenog prava na naknadu od neosiguranog vlasnika (odnosno od nepoznatog vlasnika ili iz stečajne mase). Sam zahtev za naknadu štete, prema pravilima, zastareva u roku od tri godine od dana kada je Garantni fond, u svojstvu oštećenog lica, doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (član 376. Zakona o obligacionim odnosima). U odnosu na dužinu roka zastarelosti nema nikakvog razloga da on bude 10 godina (opšti rok zastarelosti), jer dužnik (neosigurani vlasnik) ne može da bude u povoljnijem položaju kada ga tuži Garantni fond negoli kada ga tuži oštećeno lice. U odnosu na početak roka zastarelosti, budući da je reč o samostalnom pravu Garantnog fonda na naknadu štete koju je on pretrpeo (ispunjavajući zakonsku obavezu prema oštećenom licu), to potraživanje je nastalo u momentu isplate odštete oštećenom licu, pa je logično da od tog momenta teče i zastarelost tog potraživanja. Početak roka zastarelosti ne može da bude uslovljen početkom roka zastarelosti odštetnog zahteva oštećenog lica ni iz teorijskih ni iz praktičnih razloga: naime, kada se eventualna parnica između oštećenog i Garantnog fonda pravosnažno okonča, možda je, s obzirom na vreme koje je proteklo od saobraćajne nezgode, već istekao rok za zastarelost potraživanja oštećenog prema štetniku, a to bi značilo da su zastarela i regresna potraživanja GF prema neosiguranom vlasniku. Otuda je prihvatljivo da početak roka zastarelosti regresnog potraživanja bude momenat isplate odštete oštećenom licu. Takvo rešenje je predloženo i u Prednacrtu Građanskog zakonika Srbije, a naime, da regresno potraživanje osiguravača prema osiguraniku ili nekom drugom licu za isplaćenu naknadu štete trećem licu, za koju postoji odgovornost osiguranika ili nekog drugog lica, zastareva u roku od tri godine od dana isplate.

ČLANCI, RASPRAVE, ANALIZE, PRIKAZI

OSIGURANJE OD ODGOVORNOSTI ORGANA PRAVNOG LICA – PRAVNA PRIRODA I PRIMENA

Ugovor o osiguranju od odgovornosti organa pravnog lica nije zakonom uređen. Pošto on spada u dobrovoljna imovinska osiguranja, na njega se primenjuju opšta pravila zakona o ugovoru o osiguranju (kod nas Zakona o obligacionim odnosima). U teoriji se ovo osiguranje svrstava u posebnu vrstu osiguranja od profesionalne odgovornosti, jer se polazi od pretpostavke da postoji profesija direktora, odnosno člana uprave akcionarskog društva. Zakon o obligacionim odnosima predviđa u posebnom članu (čl. 905) pravila za osiguranje za tuđ račun ili za račun koga se tiče. Ova pravila mogu biti primenjena u svim vrstama osiguranja. Međutim, neka od njih (posebno pravo ugovarača da ne može vršiti prava iz ugovora bez saglasnosti lica čiji je interes osiguran), teško se mogu primeniti u osiguranju od odgovornosti (čl. 940-941. istog zakona), te se može postaviti pitanje da li ove poslednje norme imaju prednost u odnosu na opšta pravila osiguranja za tuđ račun. U tom cilju autor razmatra razlike između normi dva pomenuta instituta (između osiguranja za tuđ račun prema opštim pravilima i osiguranja od odgovornosti) i uočava razlike: a) u pogledu obima zaštite iz osiguranja kada se ostvari predviđeni događaj, b) u pogledu pravnog položaja korisnika. Kada je reč o osiguranju namerno pokrivene štete, prema imperativnoj normi Zakona o obligacionim odnosima (čl. 929) osiguravač je dužan da naknadi svaku štetu prouzrokovanu od nekog lica za čije postupke osiguranik odgovara po ma kom osnovu, bez obzira na to da li je šteta prouzrokovana nepažnjom ili namerno. Kada je preduzeće ugovarač ili osiguranik, pošto je u pitanju odgovornost preduzeća za radnje direktora kao odgovornost za drugoga (to jest, za lica za čije postupke odgovara građanskopravno), osiguranjem su pokrivene i štete koje ta lica namerno prouzrokuju (s tim što osiguravač ima pravo regresa prema licu koje je postupalo sa namerom).