MODELI ORGANIZOVANJA GARANTNOG FONDA

Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju, koji je stupio na snagu 2009. godine, uređena je institucija Garantnog fonda radi zaštite putnika u javnom prevozu i trećih oštećenih lica koja nesrećnim slučajem nastradaju u saobraćaju, i to u tačno određenim okolnostima. Prošlo je više od sedam godina, a Garantni fond još uvek nije organizovan na način propisan Zakonom, o čemu se u stručnoj javnosti dosta raspravlja. U prvom, kraćem delu rada obrađena je tematika u vezi s modelima organizovanja zaštite trećih oštećenih lica od određenih rizika u saobraćaju, koji su uređeni direktivama Evropske unije i čime su uspostavljeni evropski standardi na tom polju. Oni su obavezni u svim zemljama članicama Evropske unije, ali se na potpuno isti način primenjuju i u svim drugim evropskim zemljama, što je bio slučaj i u našoj zemlji do 2009. godine, kada su ovi poslovi podeljeni na deo koji obavlja Garantni fond kao samostalno pravno lice i Garantni fond kao organizacioni deo Udruženja osiguravača Srbije. Takav način razdvajanja poslova predstavlja znatno odstupanje od evropskih standarda i višedecenijskog domaćeg iskustva, što sasvim opravdano izaziva šire interesovanje. U drugom, širem delu rada analizirani su faktori koji utiču na izbor načina organizovanja Garantnog fonda s posebnim naglaskom i detaljnijom analizom domaće prakse, što bi u osnovi trebalo da opredeli izbor modela organizovanja Garantnog fonda u našoj zemlji, uz uključivanje nadzora i kontrole u nadležnost Narodne banke Srbije.