O POTREBI UNAPREĐENJA SRPSKOG REGULATORNOG OKVIRA OSIGURANJA USVAJANJEM ZAKONA O UGOVORU O OSIGURANJU

          Autorka nastoji da odgovori na pitanje da li ugovor o osiguranju treba urediti Prednacrtom građanskog zakonika Srbije. Sa osloncem na rezultat uporednopravne analize, autorka se zalaže za donošenje Zakona o ugovoru o osiguranju kao jednog od najbitnijih propisa u procesu harmonizacije srpskog prava sa pravom Evropske unije. Usvajanje posebnog sektorskog propisa opravdava nekoliko argumenata, od kojih autorka izdvaja masovni karakter ugovora o osiguranju, osobenosti po kojima se ugovor o osiguranju izdvaja od ostatka ugovornog prava, potrebu za usvajanjem podsticajnog regulatornog okvira za potrošače usluga osiguranja i dinamičnost materije. Takvo opredeljenje ne isključuje uređenje ugovora o osiguranju kodifikacijom građanskog prava. Autorka se upravo za to i zalaže, ali preporučuje da se zakonodavna tehnika i obim materije prilagode dvadeset prvom veku i prirodi ovog značajnog ugovora. Naime, Prednacrtom građanskog zakonika treba ostvariti dva cilja: postaviti temelj novog regulatornog okvira osiguranja u srpskom pravu i ojačati bedeme pravne zaštite slabije ugovorne strane. I sve to imperativnim i poluimperativnim normama, dok pitanja koja bi mogla biti uređena dispozitivnim normama treba ostaviti materiji posebnog ugovornog zakona o osiguranju. Norme Građanskog zakonika Srbije treba da budu opšte i sistemske, te kao takve nužan, ali ne i dovoljan regulator pravnog odnosa osiguranja u dvadeset prvom veku. One će biti dopunjene, razrađene i konkretizovane Zakonom o ugovoru o osiguranju. U zaključku autorka iznosi načelni predlog koja bi pitanja trebalo urediti tim sektorskim propisom.