ZASTARELOST POTRAŽIVANJA NAKNADE ŠTETE TREĆEG OŠTEĆENOG LICA PREMA OSIGURAVAČU KOD OSIGURANJA OD UGOVORNE ODGOVORNOSTI

„Reč odgovornost je uteha svima koji smatraju da im je učinjena neka ne pravda, a strašilo za one koju su nepravdu počinili“, reči su profesora Jakova Radišića.
Nastavimo li njegovu misao, reč osiguranje je uteha i onome koji je nepravdu učinio, ali pre svega dodatna uteha onome kome je nepravda učinjena. Međutim, šta ako onaj kome je nepravda učinjena nepravdu trpi i pogrešnom primenom zakonskih odredaba? Uzimajući u obzir rastući značaj osiguranja od ugovorne odgovornosti, autorka analizira direktan zahtev trećeg oštećenog lica prema osiguravaču i njegov odnos s pravilima o građanskoj odgovornosti. Sistemskim tumačenjem odredaba Zakona o obligacionim odnosima kojima se reguliše zastarelost prava na naknadu štete, autorka zaključuje da se u praksi odomaćila nepravilna primena ovih odredaba. Analizirajući uzroke te prakse, autorka konstatuje da primena načela zakonitosti treba da prevlada moguće posledice njegove primene.

Ključne reči: osiguranje od odgovornosti, ugovorna odgovornost, zastarelost, direktan zahtev trećeg oštećenog lica prema osiguravaču.