ODREĐIVANJE SAMOPRIDRŽAJA OSIGURAVAČA U USLOVIMA RASTUĆIH CENA REOSIGURANJA

Reosiguranje obezbeđuje zaštitu osiguravača od velikih i katastrofalnih šteta i ublažava fluktuacije agregatnog iznosa šteta, što doprinosi smanjenju rizika od njihove nesolventnosti. Međutim, transfer dela obaveze iz ugovora o osiguranju u pokriće reosiguravača ima svoju cenu, koja umanjuje profitabilnost osiguravača. Trenutni rast cena reosiguranja, koji je izazvan konstelacijom prirodnih, makroekonomskih i političkih šokova, jedan je od najvećih do sada zabeleženih. U takvim uslovima određivanje adekvatnog samopridržaja od krucijalnog je značaja za performanse osiguravača. U radu je predstavljen mogući pristup određivanju nivoa samopridržaja na osnovu prinosa i rizika. Pristup se zasniva na stohastičkim simulacijama raspodele verovatnoća agregatnog iznosa šteta na nivou portfelja osiguranja i efekata različitih programa reosiguranja na tu raspodelu, kako bi bio izabran onaj program pri kome se postiže maksimalan odnos između prinosa i rizika. Takvom programu reosiguranja odgovara nivo samopridržaja koji je optimalan za datog osiguravača.

Ključne reči: reosiguranje, samopridržaj, kapital pod rizikom, prinos na kapital pod rizikom