Filipović, mr Nikola

Pravno pitanje kojim se Evropski sud pravde bavio u predmetu C‐286/22 KBC Verzekeringen NV v P&V Verzekeringen CVBA (presuda od 12. 10. 2023. godine) tiče se pojma „vozila“ prema Direktivi 2009/103 o osiguranju od građanskopravne odgovornosti u pogledu upotrebe motornih vozila i obaveznog osiguranja od odgovornosti iz upotrebe motornih vozila (tzv. Direktiva o osiguranju od auto-odgovornosti).

Pravno pitanje kojim se Evropski sud pravde bavio u predmetu C‑32/11 Allianz Hungary (presuda od 14. 3. 2013. godine) postavljeno je vezi s ugovorom između osiguravajućih društava i auto-mehaničarskih radionica tj. servisa (koje su istovremeno i distributivni kanal osiguranja, tj. posrednici osiguranja), a prema kojima su cene radnog sata za popravku vozila (koji je radionica naplaćivala osiguravajućem društvu) zavisile inter alia i od toga koliko je ugovora o osiguranju zaključeno preko servisa, odnosno od toga da li takvi ugovori između osiguravajućih društava i servisa, iz aspekta prava konkurencije, imaju za cilj ograničenje konkurencije na tržištu.

Pravno pitanje kojim se Evropski sud pravde bavio u predmetu C‑667/18 Orde van Vlaamse Balies, Ordre des barreaux francophones et germanophone v Ministerraad (presuda od 14. 5. 2020. godine) postavljeno je u vezi s pravom na slobodan izbor advokata u okviru osiguranja troškova pravne zaštite odnosno oko tumačenja pojmova sadržanih u članu 198 stav 1 (pravna zaštita odnosno sudski postupak) a u vezi sa članom 201 (slobodan izbor advokata) Direktive 2009/138 (Solventnost II) od 25. 11. 2009. godine.

Pravno pitanje kojim se Evropski sud Pravde bavio u predmetu C-460/14 Johannes Evert Antonius Massar v. DAS Nederlandse Rechtsbijstand Verzekeringsmaatschappij NV (presuda od 7. 4. 2016. godine) postavljeno je vezi s pravom na slobodan izbor advokata u okviru osiguranja troškova pravne zaštite zbog odbijanja tuženog osiguravajućeg društva (DAS Nederlandse Rechtsbijstand Verzekeringsmaatschappij NV) da snosi troškove pravne pomoći prema advokatu kojeg je odabrao ugovarač osiguranja da ga predstavlja tokom postupka otkaza ugovora o radu od strane poslodavca.

Pravno pitanje kojim se Evropski sud pravde bavio u predmetu C-209/12 Walter Endress v Allianz Lebensversicherungs AG (presuda od 19. 12. 2013. godine) postavljeno je u vezi s pravom na otkaz (odustanak) od ugovora o životnom osiguranju, prema članu 15 stav 1 Direktive 90/619/EEZ od 8. 11. 1990. godine (tzv. Druga direktiva o životnom osiguranju), a u vezi sa obavezom predugovornog obaveštavanja ugovarača osiguranja o tom pravu prema članu 31 stav 1 Direktive 92/96/EEZ od 10. 11. 1992. (tzv. Treća direktiva o životnom osiguranju).

Pravno pitanje kojim se Evropski sud pravde bavio u predmetu C-633/20 „Bundesverband der Verbraucherzentralen und Verbraucherverbände – Verbraucherzentrale Bundesverband eV“ v. „TC Medical Air Ambulance Agency GmbH“ (presuda od 24. 3. 2022. godine) postavljeno je u vezi s primenom evropskih propisa u oblasti posredovanja u osiguranju (Direktive o posredovanju u osiguranju i Direktive o distribuciji osiguranja), tj. tumačenja koncepta posrednika u osiguranju i posredovanja u osiguranju u kontekstu poslovne prakse koja se tiče grupnih polisa osiguranja. Pitanje se odnosi na razgraničenje između profesionalne delatnosti koja se sastoji u nuđenju klijentima uključivanja u grupno osiguranje i pružanja usluga posredovanja u osiguranju (tj. na razgraničenje uloge ugovarača osiguranja grupne polise osiguranja od uloge posrednika u osiguranju).

Pravno pitanje kojim se Evropski sud bavio u predmetu C-803/18 „AAS Balta“ v. „UAB Grifs AG“ (presuda doneta 27. 2. 2020. godine) postavljeno je u kontekstu primene Uredbe 1215/2012 od 12. decembra 2012. godine o nadležnosti, priznavanju i izvršenju sudskih odluka u građanskim i trgovačkim stvarima (tzv. Brisel I), u konkretnom slučaju povodom spora između osiguravajućeg društva „AAS Balta“ sa sedištem u Letoniji i kompanija za obezbeđenje „UAB Grifs AG“, sa sedištem u Litvaniji, a u vezi sa zahtevom za plaćanje naknade štete iz osiguranja.

Izdavač: Internacionalna Asocijacija supervizora osiguranja Godina izdanja: jun 2022. godine Obim: 22. str. Internacionalna Asocijacija supervizora osiguranja (International Association of Insurance Supervisors – IAIS) u junu 2022. godine objavila je studiju o ključnim indikatorima koji se koriste prilikom ocene (tržišnog) ponašanja osiguravača od strane nadzornih organa. Studija je sačinjena uz učešće 51 nadzornog organa, a u njenoj izradi učestvovala je i Narodna Banka Srbije kao nadzorni organ za sektor osiguranja u Republici Srbiji.

Pravno pitanje kojim se Evropski sud pravde bavio u predmetu C-224/11 B. G. Ż. Leasing sp. z o.o. v Dyrektor Izby Skarbowej w Warszawie (presuda od 17. 1. 2013. godine) postavljeno je u kontekstu primene poreskopravnih propisa, odnosno u pogledu primene Direktive EU o zajedničkom sistemu poreza na dodatu vrednost (PDV) u sporu između poljskih poreskih vlasti i lokalne lizing kompanije. U konkretnom sporu, postavilo se pitanje pravne prirode povezanih usluga lizinga i osiguranja, to jest da li se lizing usluga i usluga osiguranja predmeta lizinga smatraju za jedan kompleksan pravni posao (transakciju) koji potpadaju pod isti poreskopravni tretman, ili su pak u pitanju dva odvojena pravna posla na koje se odvojeno primenjuju poreski propisi (stope poreza). Predmet tog spora nije bio ugovor o osiguranju i ugovor o lizingu zaključen između primaoca i davaoca lizinga, pa samim tim ni Sud nije imao uvid u njih, već isključivo poreski tretman više usluga u okviru jedne kompleksne transakcije.

Presuda Evropskog suda pravde u predmetu C-49/11, „Content Services“ Ltd v „Bundesarbeitskammer“ odnosi se na pitanje predugovornog informisanja prilikom zaključenja ugovora na daljinu, u konkretnom slučaju putem interneta odnosno veb-sajta. U širem smislu, presuda se odnosi i na pitanje koncepta „trajnog nosača podataka“, to jest na to pod kojim se uslovima smatra da je ugovorna strana u potrošačkom ugovoru koja ima obavezu dostavljanja predugovornih informacija svoju obavezu i izvršila.

Presuda Evropskog suda pravde (ESP) od 4. 9. 2018. godine u predmetu: C-80/17, Fundo de Garantia Automóvel v Alina Antónia Destapado Pão Mole Juliana, Cristiana Micaela Caetano Juliana odnosi se na pitanje obaveze osiguranja motornog vozila, koje vlasnik ne namerava više da upotrebljava i koje je parkirano na privatnom posedu, odnosno na pravo garantnog fonda da se regresira od vlasnika vozila koji je propustio da vozilo osigura usled toga što više nije imao nameru da ga koristi. Pred sudom se, slično kao i u predmetima Vnuk, Andrade i Torreiro, suštinski našlo pitanje granica široko postavljenih definicije iz Direktiva EU, odnosno to šta se smatra „namenom“ vozila za kopneni saobraćaj, te da li pojam „namene“ iz definicije vozila treba tumačiti prema subjektivnim ili objektivnim kriterijumima. Kao dodatno pitanje postavilo se pitanje prava na regres garantnog fonda prema licu koje ima obavezu osiguranja vozila, ali u građansko-pravnom smislu nije odgovorno za nezgodu odnosno štetu.

Predmet ovog članka su investicione usluge osiguranja, tačnije dva ključna (pravna) pitanja koja se mogu postaviti u vezi s ovom vrstom osiguranja. Prvo pitanje je o pravnoj prirodi takvih osiguranja koja su rešena u praksi Evropskog suda pravde, dok je drugo pitanje o regulatornim zahtevima što se odnose na distribuciju ovakvih usluga u zavisnosti od njihove pravne forme i kvalifikacije. Drugo pitanje utoliko je važnije što je upravo razlika u regulatornim zahtevima bila jedan od glavnih podsticaja i razloga za sveobuhvatnu reformu pravila tržišnog ponašanja u oblasti osiguranja i usvajanje Direktive 2016/97(EU) o distribuciji osiguranja. Ključne reči: investicione usluge osiguranja, direktiva o distribuciji osiguranja, osiguranje života

Odluka Evropskog suda pravde koja je predmet ovog prikaza odnosi se na pojam posredovanja u osiguranju, odnosno na domašaj primene dve Direktive koje regulišu obaveze savetovanja prilikom zaključenja ugovora o osiguranju povezanog s investicionim fondom. U pitanju su Direktiva 2002/92 o posredovanju u osiguranju i Direktiva 2004/39 o tržištima finansijskih instrumenata. Najzanimljivije pitanje bilo je da li se na savetovanje prilikom prodaje polisa osiguranja s investicionim elementima primenjuje pravni režim saveta predviđen za osiguranje ili onaj za investicione proizvode? Postupak je pokrenut time što je Vrhovni sud Švedske uputio zahtev za prethodnu odluku u pogledu tumačenja Direktive 2002/92 o posredovanju u osiguranju, a povodom dva odvojena spora koja su se u tom trenutku našla pred Vrhovnim sudom Švedske: Strobel i dr./Länsförsäkringar odnosno Länsförsäkringar/ Dödsboet efter Ingvar Mattsson.