Radović, dr Zoran

Autori: dr Ivan D. Radojković i Boban Gajić, MA ekonomije Izdavač: Lambert Academic Publishing Obim: 46 strana

PRIKAZ KNJIGE : POMORSKO PRAVO Autori: Borislav Ivošević i Časlav Pejović Izdavač: Pravni fakultet Union u Beogradu, 2019. godine Obim: 902 str. Knjiga Borislava Ivoševića, profesora emiritusa, i Časlava Pejovića, redovnog profesora Pravnog fakulteta Univerziteta Kjošu u Japanu, predstavlja uporednopravnu studiju pomorskog prava s osvrtom na druge grane prava i propise Evropske unije.

Pojava koronavirusa mnoge je zatekla nespremne, među njima i osiguravače i bankare. Niko se zapravo nije snašao. Prve reakcije bile su različite. Od toga da je rizik od koronavirusa pokriven ugovorom o osiguranju koji je na snazi, preko toga da nije pokriven, do toga da osiguranik treba da plati dopunsku premiju.

U svom članku autor je pažnju posvetio Direktivi (EU) 2015/3202 o paket aranžmanima i povezanim putnim aranžmanima, kojom je van snage stavljena Direktiva 90/314/EEZ. Članak predstavlja dubinsku naučnu analizu svih važnih pitanja vezanih za paket-aranžman i povezani putni aranžman, s objašnjenjima novih i složenih definicija. Razmatraju se prava i obaveze ugovornih strana, bitni elementi tog ugovora, prava ugovornih strana da menjaju ugovor, prava putnika da ugovor raskine i odgovornost organizatora paket-aranžmana. Problematika koja se u članku obrađuje vrlo je značajna za transportne preduzetnike. Naime, u praksi Evropskog suda već je ranije utvrđeno, a sada u Direktivi iz 2015. izričito i potvrđeno da je usluga kružnog putovanja vrsta paket-aranžmana. Direktiva od 2015. preneta je u hrvatski pravni poredak donošenjem Zakona o pružanju usluga u turizmu (Narodne novine br. 130/2017).

Knjiga pred nama deo je naučnoistraživačkog projekta „Srpsko i evropsko pravo ‒ upoređivanje i usaglašavanje“, koji je finansiralo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. U uvodnom delu knjige istaknuta je potreba za unapređenjem mehanizma suzbijanja finansijskog kriminala, što je već imalo odziva u donošenju novih zakonskih propisa u Srbiji.

PRIKAZ KNJIGE : FEJSBUK, ZAŠTITA PODATAKA I SUDSKA PRAKSA Autori: dr Andrej Diligenski i dr Dragan Prlja Izdavač: Institut za uporedno pravo u Beogradu, 2018. godine U uvodnom delu knjige autori nas upoznaju s ulogom društvene mreže Fejsbuk koju koristi više od dve milijarde ljudi širom sveta. Ta društvena mreža prikuplja neverovatne količine svih vrsta podataka. Sa profi la korisnika preuzima podatke kao što su ime, i-mejl adresa, lista prijatelja itd. Biometrijski podaci sakupljaju se bez prethodno dobijene saglasnosti korisnika mreže, što povećava mogućnost zloupotrebe podataka.

Svrha donošenja PEICL-a (PEICL: The Principles of European Insurance Contract Law) bila je uspostavljanje dobrovoljnog ugovornog osiguranja u zemljama EU. Premda je učinjen veliki  napredak da se uspostavi jedinstveno tržište osiguranja, postignuto je relativno malo da se prekogranični poslovi u osiguranju nesmetano vode, što ne važi jedino za velike komercijalne rizike.  Zbog razlika u nacionalnim pravnim sistemima i propisima u oblasti osiguranja, osiguravači su bili primorani da svoje uslove poslovanja prilagode kako bi udovoljili lokalnim zahtevima. Sa željom da se stvori zajednički okvir za evropsko opšte ugovorno pravo, Evropski parlamenat je 2009. zadužio Komisiju EU da se posveti tom zadatku. Takođe, Evropski parlamenat je 2011. rezulocijom zatražio da se radi na PEICL-u.

Potrošači u evropskim zemljama postali su bolje zaštićeni stupanjem na snagu Direktive o nepoštenim ugovornim odredbama (Unfair Contract Terms Directive 1993/EEC), sa izmenama i dopunama od 1995, 2000. i 2013. godine.

Direktiva 2008/92/EU koja reguliše rad posrednika u delatnosti osiguranja izmenjena je Direktivom o distribuciji osiguranja 2016/97/EU (The Insurance Distribution Directive 2016/97/EU, dalje u tekstu IDD), koja će se primenjivati od februara 2018. godine.

Regulativom Evropskog saveta (EU) br. 44/2001 doneta su pravila koja se odnose na sudsku nadležnost u građanskim i komercijalnim predmetima. Presude koje se donose u jednoj državi članici EU biće u drugoj državi članici prihvaćene bez posebnog sudskog postupka osim ako prethodno nisu bile osporene. Doneta presuda biće sprovedena samo na osnovu njenog formalnog proveravanja.

Još sredinom osamnaestog veka u engleskom pravu osiguranja usvojeno je načelo postupanja ugovornih strana u krajnjem poverenju. Sudska praksa engleskih sudova tom načelu pridaje poseban značaj prilikom presuđivanja spornih situacija, a slučaj Bank Leumi le Istrael BM v. British National Insurance Co. Ltd. and others, koji ćemo prikazati na to nedvosmisleno ukazuje.

U članku se razmatra primena krajnje dobre vere u osiguranju i u kojoj je meri to načelo prihvaćeno u prednacrtu Građanskog zakonika Republike Srbije. Takođe, razmatra se i zaštita potrošača u svojstvu osiguranika, kao i uticaj te zaštite na primenu načela krajnje dobre vere u osiguranju, a zatim i uticaj direktiva Evropske unije u ovoj oblasti. Najzad, predmet razmatranja je i to da li je krajnja dobra vera u osiguranju i dalje u primeni.

Terorizam u svetu postojao je i pre terorističkog napada u Njujorku 2001. Kao rizik, terorizam je bio poznat naročito osiguravačima.

Za naručioca prevoza i prevozioca, zbog bezbednosti transportnog poduhvata, važno je da prevozilac dobije od krcatelja robe njen opis i karakteristike. Preko 50 odsto svih vrsta robe u pomorskom prevozu su opasne, zbog čega se njihovom prevozu mora posvetiti dužna pažnja. Prevoz opasne robe je dozvoljen. Prevoz takve robe do mesta odredišta prevozilac mora sprovesti s adekvatnim obezbeđenjem.

Pravni položaj putnika u međunarodnom vazdušnom prevozu regulisan je na prvom mestu međunarodnim konvencijama: • Varšavska konvencija iz 1929. • Haški protokol iz 1955. • Montrealska konvencija iz 1999.

Engleski zakon o pomorskom osiguranju (MIA) od 1906. godine, koji se primenjuje na celokupno imovinsko osiguranje, predviđa sledeću obavezu ugovarača osiguranja: ugovarač osiguranja je obavezan da osiguravaču prijavi sve materijalne podatke koji su mu poznati ili su mu morali biti poznati u svakodnevnom poslovanju. Prema odredbi Zakona, materijalnom se smatra svaka okolnost koja može imati uticaja na odluku brižljivog osiguravača da donese odluku o visini premijske stope i odluči da li će preuzeti rizik. Ukoliko ugovarač osiguranja propusti da obavesti osiguravača, osiguravač ima pravo da ugovor o osiguranju raskine.

U članku je posvećena pažnja osiguranju izvoznih kredita u našoj zemlji i u Evropskoj uniji. Postalo je neophodno da se pravo i praksa osiguranja izvoznih kredita harmonizuje. Takodje, bilo je potrebno sprečiti nelojalnu konkureciju među osiguravačima i postići veću zaštitu osiguranika.

Nova direktiva o plasmanu (distribuciji) osiguranja (Insurance Distribution Directive – IDD) reguliše položaj posrednika u osiguranju u Evropskoj uniji. Konačan tekst usvojen je sredinom jula 2015. Direktiva unapređuje Direktivu IMD 2002 2002/92/EC, koja se odnosi na potrošače (Consumer Retail Package).

U Evropskoj uniji još nema dogovora o tome šta pojam „zaštita potrošača“ obuhvata. Sud pravde EU (Court of Justice of the European Union) prihvatio je da taj pojam obuhvata zaštitu potrošača, ali se na nju ne ograničava. Termin se odnosi i na socijalni poredak, prevenciju prevara i zaštitu intelektualne svojine.

Poslednjih meseci, međunarodna trgovina izložena je prevarama u mnogim oblastima, kao što su poslovanje s robom i uslugama, investicije, pomorsko osiguranje i osiguranje spoljne trgovine. Iako prevare u trgovini ne predstavljaju novinu, kompjuterizacija i internet doprineli su njihovom povećanju. Međunarodna trgovina ugrožena je i pojavom visokotehnološkog kriminala. Borba protiv svih vrsta prevara postala je neophodna u današnjem vremenu. U ovom članku razmatrani su svi aspekti prevare koji predstavljaju očiglednu opasnost za međunarodnu trgovinu. Posebna pažnja posvećena je otkrivanju i sprečavanju prevare. Ističe se da je potrebno usvojiti nove propise u tom smislu kako bi se unapredila pravna kultura.

Direktiva Evropske unije Solventnost II doneta je s ciljem da spreči katastrofalne posledice za osiguranike nastale usled stečaja jednog od najvećih osiguravača u svetu AIG (American Insurance Group). Namera je da taj akt regulacije spreči da se takav slučaj ponovi. Pooštreni uslovi poslovanja, koje Direktiva zahteva za osiguravače, pogodiće najveće osiguravajuće kuće kao što su „Prudential“, „Allianz“ i „Metlife“. One će morati da povećaju svoj kapital za plaćanje neočekivanih gubitaka za oko 10 odsto.

U formularima u okviru svojih polisa osiguravači često predviđaju klauzulu o rešavanju sporova putem arbitraže, dajući prednost tom načinu rešavanja sporova. Za takav pristup ima više razloga. U poređenju sa sudskim postupkom, arbitražni postupak je brži i jeftiniji. Arbitražno veće je sastavljeno od stručnjaka iz oblasti osiguranja kojima je terminologija iz polise razumljivija. Odluka je često i predvidljivija. Izbegava se mogućnost da naknade, na koje osiguranici imaju pravo, budu neopravdano uvećane. Iskustvo govori da lekari koji veštače i sudije koji presuđuju određuju veće naknade ako im je poznato da će ih platiti osiguravači. Ugovaranjem arbitraže isključuje se mogućnost da sudija utvrdi visinu naknade, naročito kod osiguranja od odgovornosti, npr. automobiliste kao osiguranika.

Prikaz knjige : "OSIGURANJE OD ODGOVORNOSTI DIREKTORA I ČLANOVA UPRAVNOG ODBORA AKCIONARSKOG DRUŠTVA". Autor: Nataša C. Petrović Tomić Izdavač: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Centar za izdavaštvo i informisanje, 2011. Obim: 387 strana

Direktiva 2001/17/EC predviđa mere za reorganizaciju i stečaj koje se odnose na osiguravajuća društva. Relevantne odluke donosi nadležno telo države članice Evropske unije u kojoj je, primenom nacionalnih propisa, osiguravajuće društvo registrovano. Postupkom će biti obuhvaćeni svi ogranci i fi lijale društva koji posluju u EU. Poverioci će biti blagovremeno obavešteni i neće biti diskriminisani bez obzira na to u kojoj državi članici imaju domicil.

Određivanje merodavnog prava predstavlja pravnu problematiku svoje vrste, zbog čega je prirodno da za njegovo regulisanje služe norme sa specijalnim karakteristikama. To su kolizione norme. Naziv „kolizione norme“ prihvaćen je u teoriji međunarodnog prava, a uključuju ga i propisi naše zemlje.

U članku su dati razlozi zbog kojih su instituti za osiguranje postali važni za razvoj te delatnosti. Broj instituta poslednjih se godina povećava. Njihova uloga značajna je ne samo u edukaciji osiguravajućeg kadra već i u zaštiti osiguranika i potrošača, te instituti otuda nastoje da sagledaju i budućnost razvoja u oblasti osiguranja.

Pri donošenju Direktive 2007/60/EC Evropski parlament i savet uzeli su u obzir sledeće momente u vezi s poplavama: • da uzrokuju žrtve i iseljavanje stanovništva, te da ugrožavaju čovekovu sredinu i ekonomski razvoj Zajednice; • da predstavljaju prirodan fenomen koji se ne može sprečiti; • da je potrebno smanjiti rizik od poplava i posledice koje proističu, a utiču naročito na ljudsko zdravlje, životnu sredinu, kulturno nasleđe, privrednu aktivnost i infrastrukturu.

Osiguravač iz Engleske i njegov osiguranik koji je povređen u udesu u drugoj državi Evropske unije do kraja 2008. godine nisu imali mogućnost da tužbom ostvaruju naknadu štete od inostrane osiguravajuće kuće čiju polisu osiguranja od odgovornosti ima vozač koji je štetu prouzrokovao. Bili su zato primorani da naknadu ostvaruju u državi osiguravača lica koje je prouzrokovalo udes.

Evropski parlament doneo je Direktivu o osiguranju depozita (Directive 94/19/EC) 12. jula 2010. godine. Potom je izvršena njena revizija. Osiguranjem se predviđa ograničena isplata deponovanog novca depozitarima u slučaju da banka nije više u mogućnosti da im isplaćuje novac. Sa stanovišta finansijske stabilnosti, tako se sprečava panika depozitara zbog koje mogu da pohrle po svoj novac. Osiguranje depozita čini sastavni deo bezbednosti finansijskog sistema i unapređuje njegovu stabilnost. Jedan od razloga što je uvedeno osiguranje depozita, navodi se, jeste veća mogućnost banaka da investiraju deponovana sredstva, zbog čega ne moraju da vode računa o opasnosti da ih depozitari masovno podignu. Osiguranjem depozita interesi depozitara su zaštićeni. Nacionalni osiguravači depozita često se učlanjuju u međunarodnu asocijaciju osiguravača depozita (International Association of Deposit Insurers), ustanovljenu radi doprinosa stabilnosti finansijskih sistema i unapređenju međunarodne saradnje osiguravača depozita.

Presude engleskih viših sudova, pored zakonskih propisa, predstavljaju važan izvor prava. Sudskim presudama, uz tumačenje ugovora o osiguranju, utvrđuju se obaveze osiguravača, kažnjavaju prevaranti itd. Presudom u slučaju Yates v National Trust (2014) sud je utvrdio kakvu obavezu ima posednik (ili vlasnik) zemljišta prema radnicima zaposlenim kod poslodavca s kojim je zaključio ugovor. Prema odredbama ugovora, poslodavac je preuzeo obavezu da poseče visoko drvo tako da ne prouzrokuje štetu. Radnik zaposlen kod poslodavca, prilikom sečenja grana drveta, pao je s visine od 15 metara. Slomio je kičmu i trajno postao invalid – paraplegičar. Radnik je podneo tužbu protiv posednika zemljišta.

Sporovi koji nastaju pri utvrđivanju prava spasilaca broda i tereta na moru i unutrašnjim vodama često se rešavaju putem arbitraže. Odluke ugovorenog arbitražnog tribunala mogu se osporavati pred sudom, u skladu s pravnim sistemom države na čijoj su teritoriji donete. Arbitraže mogu biti institucionalne ili arbitraže ad hoc. Poduhvat spasavanja može se obaviti ugovaranjem tipiziranih ugovora o spasavanju, kojih ima više. Spasavanje često izvode profesionalni spasioci koji spasavanje ugovaraju na osnovu ugovora „bez uspeha nema nagrade”. U praksi se ugovor o spasavanju najčešće sastavlja u „Lojdu”. Kao njegova prednost, najčešće se navodi to što se pravo spasilaca na nagradu uslovljava postignutim uspehom u spasavanju, brzinom donošenja odluke, razumnim troškovima arbitražnog postupka i izbegavanjem javnosti.

Prikaz knjige : "COMMUNICATION SCIENCE IN NETWORK MARKETING" (KOMUNIKOLOGIJA U POSLOVNOM MREŽNOM MARKETINGU). Аutori: Dragica Korenjak, Mario Plenković i Marko Korenjak Izdavač: Alma Mater Europa – European Centre Maribor, Maribor, 2013. Obim: 157 strana

Evropska komisija posvetila je veliku pažnju prevozu opasne robe koja po svojoj prirodi može da ugrozi životnu sredinu. Komisija je nastojala da ovaj problem rešava kao kompleksno pitanje odgovornosti prevozioca, osiguranja od odgovornosti i zaštite čovekove sredine. Prevoz robe već duže vreme regulisan je međunarodnim konvencijama u drumskom, železničkom, pomorskom i rečnom prevozu, npr. Konvencijom o ugovoru o međunarodnom prevozu robe drumom iz 1956. godine.1 Direktiva 2008/68/EC reguliše prevoz opasne robe u kopnenom prevozu (drumom i železnicom), i u prevozu unutrašnjim vodama. Taj akt objašnjava pojmove „vozilo”, „vagon” i „brod”. Države članice Evropske unije koje prevoze opasnu robu dužne su da poštuju predviđene standarde, i to ne samo kad se prevozi roba između država članica već i pri prevozu u treće države. Ako se u slučaju udesa pokaže da predviđene bezbednosne mere nisu bile adekvatne, države članice EU dužne su da o tome obaveste Evropsku komisiju. Oprema za prevoz opasne robe regulisana je Direktivom 1999/68/EC, koja stimuliše korišćenje sertifikovane opreme. Ta direktiva ne odnosi se na prevoz robe koji preduzima vojska.

Engleske sudske presude viših sudova predstavljaju izvor prava koje niži sudovi moraju da prihvate. U oblasti osiguranja važne su presude koje se odnose na jemstvo (warranty) osiguranika. Prema engleskom imovinskom pravu osiguranja, predviđenom u engleskom zakonu o pomorskom osiguranju (Marine Insurance Act, 1906.), koje se primenjuje na celokupno imovinsko osiguranje, sadržane su odredbe o jemstvu. Zakon objašnjava da jemstvo predstavlja uslov koji osiguranik mora u potpunosti ispuniti, bez obzira na to da li se jemstvo u materijalnom smislu odnosi na rizik koji je pokriven osiguranjem. Ukoliko osiguranik jemstvo ne ispuni, osiguravač se oslobađa obaveze da mu naknadi štetu, bez obzira na okolnost da je nastala šteta posledica rizika pokrivenog osiguranjem. Osiguravač može poništiti ugovor o osiguranju bez obzira na to da li je do povrede dužnosti osiguranika došlo krivicom osiguranika i na to da li je takva povreda od značaja za eventualnu štetu.

Prilikom pružanja pomoći ili spasavanja imovine na moru, spasioci se susreću sa nizom problema koji utiču na njihova prava i obaveze. Opasnosti prilikom spasavanja ugrožavaju i njih same. Premda nagrada za spasavanje, čija je visina po pravilu znatna, predstavlja za spasioce dovoljno jak podstrek da se prihvate tog posla, potrebno je da se spasavanje odvija sa što manje rizika. U tom pogledu, ključnu ulogu ima osiguranje, koje je, s jedne strane, spremno da snosi materijalne štete pričinjene na brodu spasiocu, a s druge strane nudi pokriće štete iz osnova odgovornosti spasioca nastale za vreme spasavanja.

Data Protection Directive (Directive 95/46/EC) o zaštiti ličnosti u vezi sa obradom podataka o ličnosti i slobodnom kretanju takvih podataka uređuje obradu predmetnih podataka u okviru EU. Važnu komponentu predstavljaju privatnost i ljudska prava. Lični podaci (personal data) obuhvataju svaku informaciju ili više faktora kao što su fizički, mentalni, kulturni i socijalni. Obrada podataka o fizič- kim licima definisana je kao svako informisanje ili raspolaganje podacima, bilo automatski ili na drugi način, i kao sakupljanje, beleženje, izmena, korišćenje i objavljivanje podataka na bilo koji način. O primeni Direktive stara se „kontrolor” (controller) koji je fizičko ili pravno lice zaduženo za njeno sprovođenje.

Kada osiguravač plati odštetu iz osiguranja za potpuni gubitak osiguranog predmeta, prema engleskom zakonu o pomorskom osiguranju1 stiče pravo da preuzme interes osiguranika nad ostacima predmeta. Ujedno stupa u sva prava osiguranika koja je osiguranik imao nad osiguranim predmetom i u vezi sa njim, i to onog dana kada je nastala nezgoda koja je izazvala štetu. Ukoliko osiguravač plati samo delimičnu odštetu, ne stiče pravo svojine nad osiguranim predmetom ili nad njegovim ostacima, ali stupa u prava koja je osiguranik imao nad osiguranim predmetom i u vezi sa njim onog dana kada je nastala nezgoda koja je prouzrokovala štetu – u meri u kojoj je osiguranik dobio naknadu.

Uprava za sprečavanje pranja novca ukazala nam je da smo u jednom od prethodnih brojeva „Tokova osiguranja” dali prikaz Zakona o sprečavanju pranja novca iz 2005. koji nije više na snazi, te stoga sada predstavljamo važeći zakon koji reguliše problem pranja novca. Pranje novca i finansiranje terorizma nesumnjivo predstavljaju probleme koji negativno utiču na privredu svake države, podrivaju stabilnost finansijskog sistema i ugrožavaju reforme. Pod pranjem novca, u smislu Zakona, podrazumeva se sledeće: konverzija ili prenos imovine stečene izvršenjem krivičnog dela; prikrivanje ili netačno prikazivanje prave prirode, porekla, mesta nalaženja, kretanja, raspolaganja, vlasništva ili prava u vezi sa imovinom koja je stečena izvršenjem krivičnog dela. Međunarodni monetarni fond procenio je da dva do pet procenata svetske ekonomije čini oprani novac. Međunarodno telo za borbu protiv pranja novca pod nazivom Financial Action Task Force tvrdi da je nemoguće realno proceniti količine opranog novca, zbog čega i ne objavljuje statistiku te vrste.

Evropska unija donela je Direktivu o odgovornosti za defektne proizvode (Council Directive 85/374/EEC 1985 /on approximation of the laws, regulations and administrative provisions of the Member States concerning liability for defective products). Direktiva je za proizvođače predvidela odgovornost bez krivice, to jest objektivnu odgovornost kada se utvrdi da su njihovi proizvodi bili defektni.

Kod ugovora o osiguranju naglašeno je poverenje koje ugovorači moraju da poštuju pri zaključenju i izvršenju ugovornih obaveza. Od osiguranika se prvo zahteva da „pošteno misli”, da istupa „u dobroj veri”, drugim rečima da bude savestan. Laž, prevara i obmana ne tolerišu se ni kod jednog ugovora, no zaključivanju ugovora o osiguranju prethodi faza koja drugim ugovorima nije svojstvena. Lice koje namerava da zaključi ugovor o osiguranju ne samo da je dužno da što potpunije i tačnije odgovori na postavljena pitanja osiguravača već je i obavezno da mu pruži podatke koji mogu biti od značaja za ocenu rizika. Ovo stoga što osiguravač ne poznaje sve okolnosti koje su u ovom pogledu važne, dok ih osiguranik poznaje bolje. Ova dužnost osiguranika bitna je za funkcionisanje osiguranja.

Prikaz knjige : „OSIGURANJE“. Autor: Doc. dr Vladimir Njegomir Izdavač: Ortomedics book, Novi Sad Obim: 466 str.

Direktiva Evropske unije o usaglašavanju zakonodavstava država članica o obaveznom osiguranju od odgovornosti za štete nastale upotrebom motornih vozila (The Motor Insurance Directive 2009/103/EC) doneta je sa ciljem da se otklone razlike koje su u ovoj oblasti postojale u propisima članica i obezbedi jednak tretman oštećenih lica.

Merodavno pravo koje se ima primeniti na ugovorne odnose predstavlja specifičnu materiju. Države imaju obavezu da se pridržavaju pravila koja su same prihvatile. Ovim se postiže sledeće: prvo, sud će primeniti ugovoreno pravo, a ukoliko ono nije ugovoreno, sud će ga utvrditi; drugo, sud će prihvatiti svoju nadležnost za tuženog ugovarača i ako se on ne nalazi u jurisdikciji suda. Za određivanje merodavnog prava služe kolizione norme. Izraz „kolizione norme” prihvaćen je u teoriji merodavnog prava.

Delatnost transportnih terminala postaje sve značajnija u međunarodnoj robnoj razmeni. U prevozu robe od skladišta prodavca do skladišta kupca međunarodni transportni terminal često se ne može zaobići. I to ne samo zbog carinjenja robe. Skladištenje robe samo je jedna od delatnosti terminala. Operater koji sprovodi delatnost terminala izložen je raznim rizicima, zbog čega mu je potrebna zaštita koju ostvaruje osiguranjem od odgovornosti.

Pravni poredak Evropske unije organizovan je i strukturisan skup pravnih normi koji ima sopstvene izvore, organe i procedure prilagođene tome da pravne norme stvaraju, tumače i konstatuju kršenje normi, te u tom slučaju sankcionišu počinioce dotičnih prestupa.

Da bismo razumeli predmetnu materiju, neophodno je ukazati na razlike između američkog i evropskog, kontinentalnog prava. Prva se odnosi na instituciju porote sastavljene od lica koja nisu pravnici, od kojih se traži da odlučuju o visini naknade štete (u Evropi se čuje pitanje „da li želite da vam srce operiše pravnik ili hirurg”). Drugo, stranka koja je dobila spor sama podnosi svoje parnične troškove. Treće, kaznene štete vode nas u prošlost, kada se nije pravila razlika između kazne i naknade štete.

Primena Zakona o obligacionim odnosima i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju („Službeni list SRJ” br. 12/1998; dalje „Zakon”), povezana je sa Zakonom o vazdušnom saobraćaju („Službeni list SRJ” br. 12/1998) i Zakonom o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi („Službeni list SRJ” br. 12/1998; dalje ZPUP).

Direktivu o posredovanju u osiguranju (EU Directive 2002/92) Evropska komisija donela je u nameri da obezbedi sledeće: • da posrednici u osiguranju budu kompetentni i profesionalni • da se zaštite interesi kupaca (customers) • da posrednici budu registrovani u domicilnoj državi • da posrednici poseduju sledeće: odgovarajuću sposobnost; reputaciju; osiguranje od odgovornosti ili odgovarajuću garanciju; odgovarajuću finansijsku sposobnost radi zaštite kupaca • da se kupcima daju jasni i razumljivi saveti • da se omogući jednostavan pristup registrovanim posrednicima osiguranja i reosiguranja • da se omogući odgovarajući i efikasan postupak posredovanja. Komisija smatra da je revizija Direktive postala neophodna. Pri tom u vidu ima sledeće: • da su tržišta osiguranja u EU neujednačena • da postoji značajna nekonzistentnost, naročito u pogledu dobijanja potrebnih informacija nametnutih prodavcima usluga osiguranja • da postoji mogućnost da kupci pogrešno razumeju rizike, troškove i karakteristike usluga osiguranja.

Rešavanje sporova od strane izabranih sudova načelno je dozvoljeno. Sporovi se rešavaju ugovaranjem institucionalne ili ad hoc arbitraže. Arbitražni sporovi se rešavaju na elastičniji način. Imajući u vidu prirodu spora, stranke mogu da ugovore postupak koji će se primeniti. Zbog toga se arbitražni postupak razlikuje od sudskog.

Poštovani čitaoci, u pripremi je donošenje građanskog zakonika Republike Srbije. Već je objavljen prednacrt zakonika, u kome su pojedina pitanja ostala otvorena. Predočićemo ih radi otvaranja diskusije za iznalaženje adekvatnih rešenja. Redakcija vas poziva da u ovom poduhvatu učestvujete pismenim prilozima. Zbog velikog obima relevantnih odredaba prednacrta zakonika, nećemo moći da iznesemo sva otvorena pitanja. Odredbe koje se odnose na životno osiguranje objavićemo u narednom broju časopisa.

Delo pranja novca specifična je kriminalna aktivnost i posledica je prethodno izvršenog krivičnog dela. Istovremeno, to je polazna tačka za buduće krivične aktivnosti. Legalizuje se, naime, novac stečen na protivzakonit način. Zbog toga je osnovna svrha pranja novca prikrivanje izvršenja drugih krivičnih dela. Krivično delo pranja novca ima mnogo širi negativan uticaj na društvo u celosti.1 Narodna skupština Republike Srbije usvojila je 28. novembra 2005. godine Zakon o sprečavanju pranja novca.

Početkom juna 2012. Slovenačko udruženje osiguravača (Slovensko zavarovalno združenje) organizovalo je godišnje savetovanje u Portorožu, gde je izloženo 35 referata.

Prva direktiva Solventnost I doneta je pre skoro 40 godina s ciljem da ujedini tržište osiguranja u EU i uspostavi bolju zaštitu potrošača. Evropski parlament približava se novom cilju – primeni direktive Solventnost II, svestan da se njenim donošenjem sva otvorena pitanja ipak neće rešiti.

Pre ukidanja Osnovnog zakona o osiguranju i osiguravajućim organizacijama (Službeni list SFRJ br. 7/67), odnosi iz oblasti kreditnog osiguranja bili su zakonski regulisani. U Zakonu o osnovama sistema osiguranja imovine i lica od 1976. godine zadržan je je određeni broj odredbi Osnovnog zakona, koje su ostale na snazi do donošenja Zakona o obligacionim odnosima 1978. (Službeni list SFRJ br. 29/1978), sa izmenama i dopunama (Službeni list SFRJ br. 39/1985). Donošenjem Zakona o obligacionim odnosima osiguranje kredita prestaje da bude regulisano zakonskim propisima.

IZ ISTORIJE OSIGURANJA: PRVI MEĐUNARODNI KONGRES O PRAVU OSIGURANJA. Prvi međunarodni kongres o pravu osiguranja održan je u Rimu 1962. godine u organizaciji Međunarodnog udruženja za pravo osiguranja. Kongres je održan pod nazivom Moderno shvatanje osiguranja i ugovora o osiguranju.

Prikaz knjige : „POMORSKO OSIGURANJE, PRAVO I PRAKSA“. Autor: prof. dr Drago Pavić Izdavač: Književni krug, Split, 2012. Obim: 562 strane

Na predlog engleske vlade, Zakon o pravničkim uslugama iz 2007. godine (Legal Services Act) biće promenjen. Svrha donošenja Zakona bila je opsežna: – zaštita i unapređenje javnog interesa – vladavina prava – bolji pristup pravosuđu – zaštita i unapređenje interesa potrošača – unapređenje uslova za veću konkurentnost pravničkih usluga – unapređenje nezavisne, snažne i efikasne pravne profesije – veće razumevanje građanskih prava i dužnosti – unapređenje profesionalnih principa. Zakon je dodelio krupne ingerencije Upravi za pravne usluge (Legal Services Board), zaduženoj za sprovođenje njegovih ciljeva. Potrošači će preko svog organa, Korisničkog panela (Consumer Panel) moći da štite svoje interese. Zakonom su određene pravne aktivnosti: – pristup pravničkim uslugama – vođenje sudskog postupka – imovinski predmeti – nasledstvo – notarstvo – postupak registracije zakletve

O problemima primene Direktive Solventnost u vezi sa aktom Omnibus II već se pisalo u našem časopisu. U međuvremenu, iskrsao je nesporazum između Evropske komisije i Saveta Evropske unije.1 Asocijacija britanskih osiguravača ukazuje da se zbog ovog nesporazuma postavlja pitanje datuma primene Direktive Solventnost II, koju je Evropska komisija više puta odlagala, uključujući poslednju promenu koja kao dan početka primene predviđa 1. januar 2013. godine.2

Prilikom zaključivanja polise, ugovarač osiguranja dužan je da postupa maksimalno savesno i da osiguravaču pruži podatke o okolnostima važnim za ocenu težine rizika, kao i o ostalim pretpostavkama od značaja za donošenje odluke o zaključivanju i uslovima ugovora o osiguranju. U pitanju je jedna od osnovnih ugovoračevih obaveza. Obavezan je, dakle, da osiguravaču dostavi podatke koje je znao ili ih je morao znati, te da predstavi tačne podatke. Engleski zakon1 predviđa ovu obavezu ugovorača osiguranja. Taj zakon takođe predviđa da se osiguravaču moraju dostaviti podaci o okolnostima koje bi mogle uticati na odluku brižljivog osiguravača da prihvati određene rizike u osiguranje i odredi širinu pokrića.

U toku gradnje broda, brodogradilište i naručilac broda izloženi su raznovrsnim rizicima. Zbog toga je osiguranje neophodan pratilac ove delatnosti. Autor u članku ukazuje da je u slučaju spora potrebno obezbediti primenu našeg prava i nadležnosti naših sudova (arbitraže). To je moguće kod ugovora o osiguranju brodogradilišta, broda u gradnji i kod kreditnog osiguranja.

Početkom juna 2011. godine, Slovensko zavarovalno združenje organizovalo je svoje godišnje savetovanje u Portorožu. Bilo je izloženo 28 referata.

Komisija EU predložila je Savetu EU i Evropskom parlamentu Direktivu Omnibus II. Kada ova direktiva bude usvojena, doći će do znatnih izmena u direktivi Solvency II. Očekuje se: – da se primena direktive Solvency II pomeri za prvi januar 2013. godine; – da se Evropska komisija ovlasti da može fleksibilnije postupati kod primene odredbi Solvency; – da će se osnovati Institucija za osiguranje i profesionalne penzije (European Insurance and Occupational Pensions Authority /EIOPA/) koja će dobiti velika ovlašćenja.

Komisija britanskog parlamenta (Law Commission) uzela je u razmatranje sudsku praksu u vezi sa pravom osiguranika da od osiguravača ostvari naknadu štete zbog toga što je osiguravač osiguraniku štetu kasno platio. Danas osiguranik nema pravo da ovakvu štetu od osiguravača naplati. Ovakvo rešenje predstavlja izuzetak od opšteg pravila engleskog prava.

Na Paliću, od 15. do 17. aprila 2011. godine, u organizaciji Udruženja za pravo osiguranja Srbije održano je savetovanje na temu „Promene u pravu osiguranja Srbije u okviru evropskog (EU) razvoja prava osiguranja“. Referati su bili podeljeni u četiri grupe: opšta pitanja prava i prirode osiguranja; osiguranje lica; ugovor o osiguranju i osiguranje od odgovornosti.

Svrha Direktive je usaglašavanje zakonskih i drugih propisa koji se odnose na osiguranje pravnih troškova, kako su navedeni u paragrafu 17. pod 1. Aneksa Direktive Saveta 73/239/EEC, sa ciljem da se obezbedi slobodno poslovanje i spreči sukob interesa.

Za donošenjeDirektive2002/92/EC bilo je višerazloga: uloga posrednika u osiguranju i reosiguranju veoma je važna, zbog čega je postalo neophodno da sereguliše, naročito stoga što članice Evropske unije za ovu delatnost imaju različita rešenja; posrednicima je potrebno omogućiti da posluju na celom tržištu osiguranja; oni moraju obavljati delatnost pod jednakim uslovima, a postoji i potreba da se propisi o njihovom radu harmonizuju; potrebno je, takođe, utvrditi način rešavanja sporova.

Autor članka razmatra najvažniji institut plovidbenog prava. Transportno osiguranje ima važnu ulogu u zaštiti interesa svih učesnika u plovidbenom poduhvatu. Akcenat je stavljen na zakonska rešenja o zajedničkoj havariji, koja se primenjuju u pomorskom pravu i pravu unutrašnje plovidbe, kao i na institut spasavanja, blizak zajedničkoj havariji. Prikazana su i rešenja engleskog pomorskog prava, te praktična rešenja koja se odnose na likvidaciju zajedničke havarije i nagrade za spasavanje, kao i na štete pokrivene osiguranjem.